Page 76 - Bilten broj 2 za 2025 godinu

дана које проводи у истражном затвору судски процес се наставља, док се пред
читаоцем одмотава клупко неслућених манипулативних нити које су Павла
учиниле невином жртвом у рукама више силе.

Драган Великић маестрално слика портрет европског устројства,
правосудног система у којем постоје привилегије за једне и слепе улице за
друге. Како појединац може да се одбрани у таквим околностима, на коју меру
је сведен људски живот када се неочекиван сплет утицаја, моћи и ћифтинства
удруже против њега – питања су филигрански уткана у нијансиран портрет
породичних односа који се чита као најузбудљивија крими прича.

„У Бечком роману Драган Великић каже: ’То што смисао измиче не значи
да не постоји.’ То је тачно. Измакли смисао и даље постоји, али га треба
разоткрити. Па и вратити. Између редова, смисао људских кретања постаје
видљив. А живот није истински видљив без књижевности. Међутим, потребна
је права књижевност. Бечки роман је управо то. Помоћу овог романа људске,
нељудске, па и правничке игре постају нешто што видимо као део свог живота.”

Тибор Варади

„Као што Џозеф Котен на почетку хладног рата на аутентичним
локацијама разореног Беча у Трећем човеку решава мистерију нестанка Орсона
Велса, тако и главни јунаци Великићевог романа склапају мозаик завере која је
довела до хапшења њиховог сина, угледног бечког психијатра. Завере, која
открива дубоко потиснуте породичне тајне. Породични кошмар је ’позив оцу да
уђе у душу рођеног сина и с лица одбаци усиљени осмех човека с Балкана’.”

Јанко Баљак

5. Слободан Тодоровић: ТЕШКИ ФИЛМОВИ И ЛАКЕ ПРИЧЕ / Београд:
Службени гласник, 2024.

Преузето са сајта:

https://delfi.rs/knjige/215097-teski-filmovi-i-lake-price-knjiga-delfi-knjizare.html

Тешки филмови и лаке приче Слободана Тодоровића јединствено је
литерарно дело које кроз низ прича истражује сложене друштвене динамике,
генерацијске утицаје и судбине различитих професионалних група. Кроз оштар
и луцидни стил, Тодоровић пружа дубоке увиде у то како наслеђе и окружење
обликују животе појединаца.
Књига започиње интригантним запажањем да деца често прате стопе
својих родитеља – деца лекара постају лекари, деца директора постају