Page 73 - Bilten 2

27

Radi ovih i ostalih nezgoda Aristotelo je protiv zajednice
svoj.ine i zalaze se za sistem na kome se u njegovo doba radilo
u Atini, koji bi bio potpomognut dobrim obicajima i mudrim
zakonima i na taj nacin spojio vrednosti sistema kolektivne i
individualne svojine. Tako, iako ostaje individualna, svojina na-
stoji da postane kolektivna (ib., II, II, 4).
Ostvarenje ovog sistema privatne svojine koji bi bio upot-
punjen dobrovoljnom zajednicom upotrebe zavisi od zakoilo-
vadca, da preduzme intenzivan rad na. politickom i socijalnorri
vaspitanju, da bi na taj nacin ostvario jedinstvo i drustvenost
u gradu, bez stete po njegove mnogobrojne osnove 19 ).
Pitanja koja je Sokrat podvukao u Platonovoj republici,
t. j. pitanja koja se odnose na zajednicu zena i dece, na kolek-
tivni sistem svojine i na drustveni raspored klasa raspravljaju se
i u Zakonima, ma da oni polaze od drugog gledista da se u
njima vise ne raspravlja o konstitucijama nego o zakonima preko
kojih se zajednice pravno manifestuju.
U Zakonima kaze Sokrat (737 D) da svojina pojedinca mora
dostici granicu koja ce mu omoguciti zivot sa svim potrebnim
udobnostima. Ali svi ovi propisi koji sacinjavaju jedail ideoloski
stav, nisu prihvaceni od Aristotela. On obraca paznju na istorij-
sku stvarnost koja ga okruzuj.e,. ometanu, istina, teskocama i ne-
dostacima, ali nesumnjivo podesnu za popravku i usavrsenje_
Uza sve to Aristotelu ne ide u glavu zalaganje za izjedna-
cenje svojine ako se ne povede briga i o uvecanju stanovnika, ne
ogranicavajuci zakonski radanje potomstva, pod pretpostavkom
da ce se neplodnim brakovima uspostaviti ravnoteza.

Bolje bi bilo ograniciti broj gradana nego svojinu i odre-
diti granicu radanja koja ne bi smela da se prekoraci, imajuci
u vidu sve okolnosti koje umanjuju povecanje stanovnistva, na
pr. pozne i neplodne brakove, prevremene smrti i t. d.: ne ogra-
niciti plodnost znacilo bi neminovan uzrok siromastvu i otuda
gradanskim neslogama. Svojinu treba ceniti ne samo u odnosu
na pojedinca vec i prema drzavi, i zbog toga treba imati na umu
da svojina u drzavi mora biti dovoljna ne samo za unutrasnje
politicke potrebe vec i za opasnosti koje mogu pretiti spolja.
Pocetak svake reforme sracunate na uklanjanje svih gra-
danskih nesloga, ne sastoji se prema Aristotelu u izjednacavanju
svojina vec u stvaranju ljudi sa umerenim strastima i neskloqih
prevarama: stoga i ovde moralna potreba nalaze ekonomsko
odredenje.

19) »Tako svojina tezi da postane opsta ostajuci ipak individualna.
Jer pasta su teznje podeljene nece pruziti priliku za prituzbe jednih protiv
drugih, i sta vise nece se umnozavati jer ce svako teziti svojoj svojjni;
i k-0liko bude ovaj sistern vise vredeo po vrlini potvrdice se poslovica: medu
prijateljima svojine su zajednicke«. Plat.: Rep., 424; A. Pol. II, II, 45.