Page 66 - Bilten 2

20

vecini slucajeva da nas snabdevaju hranom i svim ostalim vrsta-
ma potreba, kao odelom i orudem« (ib., III, 7).
Iz ovog nacela Aristotelo izvodi zakljucak da ako priroda
ne cini nista nepotpuno ni uzaludno, potrebno je da ucini sve za
ljude, korenje, zivotinje, robove. Zato je i opravdan rat kao
prirodno sretstvo pribavljanja, bilq prema zivotinjama bilo pre-
ina onima koji su rodeni za poslusnost a nece da se pomire sa
svojom sudbinom.
Po Aristotelu pravo bogatstvo se sastoji iz mnozine sret-
st.ava kojima nas je priroda snabdela, nasuprot kojih je nasa
granica pribavljanja ogranicena (ib., I, III, 9).
Osim ovog nacina prirodnog pribavljanja ima i jedan drugi
koji tacnije odeduje predmet krematistike, a razlikuje se od
prvog sto je onaj istovetan sa prirodnim postupcima a ovaj je
pre rezultat iskustva i umesnosti.
Zaista, svaka svojina moze da sluzi dvama ciljevima od ko-
jih se iedan sastoji u upotrebi a drugi u razmeni. Razm·ena je
uslovljena cinjenicom da ljudi jedne stvari imaju u izobilju a
druge da im nedostaju. 16 )
Ali, po Aristotelu, celokupna razmena nije predmet krema-
tistike, sitna trgovina na pr. spada u prirodne postupke ekono-
.mije. Razmena zaista nuznih stvari, kao zita i vina na pr., kako
se praktikuje medu varvarskim narodima, nije protivna prirodi,
niti spada u krematistiku, jer je njen cilj da zadovolji najnepo-
5rednije prirodne potrebe. Pa ipak. se iz ovih osnovnih i nuznih

. 16) Primedba da dobra mogu sluziti za upotrebu i za razmenu nij~
navela Aristotela na pojam vrednosti upotrebe i vrednosti razmerie, kako
to cini Totomianc:. lstoriia ekonomskih i socijalnih doktrina, i kako je. to
potonja nauka odredila i temeljito ispitala.
Prenosimo Aristotelov stav: »Svaka svojina ima dve upotrebe, obe
vezane za nju, ali ne na isti nacin: jedna same stvari, dr-uga ne; tako jedna
obuca sluzi za obuvanje, ali moze sluziti i za razmenu. U oba sluc·aja cini se
upotreba od obuce; u stvari ko menja obucu za novae iii za branu koristi
se njome, alj ne prema njenoj posebnoj nameni, jer obuca nije pravljena za
razmenu» (Poi., I,. III, ·11).
Aristotelo je ocigledno imao u vidu tip idealnog drustva koje je vec
bilo van istorijske stvarnosti njegovog vremena.
Zaista, u svakoj dovoljno ·naprednoj ekonomskoj zajednici specificna
namena jedne stvari moze biti razlicita od cilja zbog koga je proizvedena.
Uopste, ko pravi obucu. pravi je upravo zbog cilja razmene i kad je to eko-
nomski rentabilno i uzaludno je ponavljati sada da specijalizadja rada i pro-
izvodnje vise ne ·bi odgovarale sistemu kog je Aristotelo imao u vidu.
Na svakf nacin pojam vrednosti jednog dobr~ ne treba brkati sa nje-
govom upotrebom. Upotreba jednog dobra moze biti potrosnja ili razmena.
Vrednost je uvek jedna »velicina osnovnog reda, a to je »stepen zelje za
posedovanjem i uzivanjem jedne stvari«. (Benini), i samo u koliko se ova
osnovna velicina ispoljava u kvantitativnim izrazima, iii kako se odreduje
u einpirickim i objektivnim merilima »moze biti pretstavljena, .od slucaja
do slucaja, pomocu jednog drugog dobra datog u razmenu«.
Ovaj pojam vrednosti kao velicine psiholoskog reda moze se izvoditi
iz citavog Atistotelovog ras.pravljanja. Razmena je prema Aristotelu, u stvari
odredena iz potrebe za zadobijanjem onih dobara koja nam nedostaju i koja
trebamo, i stoga mera razmene bice ~atenzitet nase potrebe, t. j. jedna
osnovna velicina.